САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ / 07.09.2020.

Владимир Орлић

члан Председништва Српске напредне странке

Жути тајкун Драган Ђилас најбољи је пример шта се дешава кад се тиква покондири. Малограђанин и ситни шверцер по сопственом признању, који је успео да се бесомучно обогати бавећи се политиком, помислио је да тиме аутоматски постаје велики политичар, да га милиони чине паметнијим, па чак и да се разуме у спољну политику. Да смејурија од ове људске карикатуре огрезле у муљачину до грла буде комплетна, помислио је и да је у стању да коментарише резултате Александра Вучића.

Добро, колико се пута „велики лидер“ Ђилас састао билатерално са председником САД? Када се све видео са Владимиром Путином, колико пута са Си Ђинпингом, када га је примила канцеларка Меркел? Човек који коментарише односе са светским лидерима једног Александра Вучића, кога пропали тајкун поново узима у своја прљава уста, сигурно може да се похвали бар нешто бољим искуством? Ма није ваљда да је све те светске лидере Ђилас видео само на телевизији? Ако је тако – јасно је одакле извире толика завист, пакост и мржња. Биће да их је пропали тајкун углавном гледао на састанцима које су имали управо са данашњим председником Србије.

Малер, изгледа да свет није нешто импресиониран са оних 619 милиона евра прихода Ђиласових фирми док је обављао најважније политичке функције. Избегавају друштво лопова једнако успешно као што то раде и грађани Србије, код којих Ђилас тешко да може да рачуна и на цензус. И то овај смањени. Али то Ђиласа не колеба: он неустрашиво, дрхтећим гласом, чита са папира „стручне оцене“ Вучићеве спољне политике, и то из текста који је смислио Борис Тадић. Па, према крпи и закрпа – кад један трећеразредни политичар изговара текст другог, не може да испадне другачије до глупо. Бедници који се у страним амбасадама сагласе са проглашењем тзв. „независности Косова“, само замоле да буде померена за пар дана да им не поквари изборе у Србији, а онда јуначки побегну у Румунију – и не могу да звуче боље од тога. Ни кад пишу „анализе“, ни кад их са туђег папира читају.

У време власти у којој је највише положаје заузимао тајкун Ђилас, не само да је проглашена та „независност“ у атмосфери срамног и кукавичког саслуживања београдског политичког врха, већ је нанета катастрофа Србији пред МСП, преговори измештени у Брисел, а „Косово“ је признало близу 90 земаља. Ђилас се у то време бавио пуњењем својих рачуна. За Србију, Косово и Метохију, као и наш народ који тамо живи - није га било брига. Добро, због таквих квалитета га је незналица и манекен у покушају, Борис Тадић, и довео на нашу политичку сцену. А данас тај исти Ђилас има замерке на рачун политике повлачења признања „Косова“ коју води Србија под вођством Александра Вучића? Себични лицемери, чија је власт обезбедила тачно нула повучених признања, немају право да ту било шта коментаришу. Нису задовољни са 17 повлачења, колико је обезбеђено у време Александра Вучића? Наравно да нису: и Ђилас, и његов ментор Тадић, знају да су сви Вучићеви успеси мера њихове неспособности, незнања, јавашлука и себичлука.

Сметају зато оронулом тајкуну и путеви које ће Србија да гради, а на памет му не пада колико ће ти путеви да значе управо Србима на Косову и Метохији. И за живот народа у нашој јужној покрајини, и за инвестиције које им обезбеђују посао, али и за њихову повезаност са остатком Србије. Наравно: јер Ђилас никада није ни мислио о народу, бринуо је само о себи и својим рачунима. Зато тај народ данас даје плебисцитарну подршку Александру Вучићу, а Ђилас - баш као ни Тадић - не добија од тог народа гласова ни за прсте на једној руци.

Зна то врло добро и покондирени Ђилас. Зато му је највећа жеља, којом завршава сваки свој јавни наступ, па и јавно читање туђег текста - да са политичке сцене нестане Александар Вучић. Јер све док је Александар Вучић ту, има и убедљиву подршку народа, а пропали тајкун остаје кратких рукава. Е, та жеља Ђиласу остаје трајно неиспуњена: Вучић ће да се бори за државу и народне интересе и даље, да их чува од грабљиваца из бившег режима окомљених на народну касу. А пропали тајкун може само, у најбољем случају, да се нада судбини коју је већ доживео његов ментор Тадић. Да тавори дубоко на маргини политичког живота, заборављен у мрачној прошлости ове земље и битан само себи. С том разликом - што Ђиласова писанија сутра неће наглас читати нико. Срамота би било, и превише.

СЛУЖБА ЗА ИНФОРМИСАЊЕ

СРПСКА НАПРЕДНА СТРАНКА