Нажалост, улазимо у времена када освојених три процента гласова треба да влада на Косову до тога да у Србији седамдесет процената освојених на легалним изборима не треба да важе него изборе треба да легализује мост на Газели и скуп испред Народне скупштине Србије.

Поводом салве беспризорних увреда и поновних претњи, упућених Александру Вучићу, председнику Србије, имам потребу и жељу да најоштрије осудим такво понашање које није примерено ни за улицу, а камоли за јавни медијски простор.

Као поносни члан Српске напредне странке дајем пуну подршку председнику Републике, господину Александру Вучићу, у беспоштедној борби за очување мира, стабилности, територијалног интегритета, за јаку и стабилну Србију.

Живот у миру и слози је највеће богатство а они који то не разумеју, неће разумети ни каква будућност треба да буде Србије и Српског народа. Оштро осуђујем сваку злонамерну изјаву и желим да се никада не понове догађаји као у ОШ „Владислав Рибникар“ у Београду и Младеновцу.

Кажу да се историја понавља, да је историја точак, да по протоку деценија и векова догађаји, ситуације и изазови се обнављају у истом или нешто промењеном облику. Само у нас Срба има наговештаја да нам се историја, прецизније историја страдања понови и то са истим људима у временском теснацу од 20 година.

Поводом последњих незапамћеих трагичних догађаја који су потресли читаву Србију, као и поновних претњи упућених председнику Србије Александру Вучићу, имам потребу да се обратим својим суграђанима али и читавој Србији која држи до моралних вредности, части и поштења и која препознаје нашу домовину као једини дом.

У данима туге за целу Србију, када су породице оплакивале и сахрањивале своје највредније што су имали, своју децу, јавили су се они који годинама уназад покушавају да уруше Србију.

Звезда водиља политике Српске напредне странке на челу са председником Александром Вучићем јесте стабилна и јака Србија. Поражавајуће је за сваки здрав људски ум да уопште постоје тако бездушни људи који су у стању да страшну трагедију, која све нормалне људе, нажалост, уједињује у болу, политизују на крајње бесраман начин, надајући се прикупљању јефтиних политичких поена.

Након година безбројних бруталних напада на државу и руководство, бестијалних увреда на рачун породице и самог председника на ред је дошао врхунац људског бешчашћа тзв.српске опозиције предвођене медиокритетима у лику Срђана Миливојевића,Бошка Обрадовића и Мирослава Алексића.

Србија да стане не сме. Видимо да опозиција жели да Србија стане и да поново има имиџ слабе и зависне државе који је имала до 2012. године